Ljubav, to je svest duše, koja voli i stvara.

Zabranila sam sebi noći bez sna, jutra maglovita oči ispunjene suzama. Zabranila sam sebi da sedim u mraku čekajući da pozoveš moleći da se vratiš. Zabranila sam sebi i pomisao na tebe, na usne tvoje kako me ljube, na čvrst zagrljaj tvoj. Zabranila sam sebi, svako sećanje na prošle dane, da bih mogla ponovo da volim, da bih mogla opet srećna da budem.

Sakrivena je u onom pogledu, kojim se ogledamo ujutru jedno u drugome. Ona je tu i kad darujemo jedno drugoga poljubcem za laku noć. Snaga ljubavi je u svakom našem zagrljaju, kad se plašimo i tražimo zaštitu. Sakrivena je u našim osmesima, u našem nežnom šaputanju, dok se prepuštamo njenoj strasti. Ona je tu i kad mislimo da smo sami i prepušteni sebi, dok nas suze nemilice kupaju. Ona je tu, živi u našem srcu, u našoj duši. I kad mislimo da je daleko, ona je tu, da nas nauči, koliko je snažna i koliko smo i mi snažni kada je pustimo da bude deo nas.

Pitam se gde su sve one prohujale godine, koje su netragom nestale, gde su otišle, ima li im traga, makar u sećanju, nekad da ožive. Došla sam u godine kada život svoj pomatram drugačije, pitajući sebe često da li je tako moralo biti ili je moglo i manje boleti. Mnogo je ljubavi bilo, i onih kratkih, i onih dugih, pomalo setnih, nadasve tužnih, ali i onih ružnih. I strasti jake, ljubomore svakakve. I volela sam jako, ponekad slatko, nekada nekog sa pola srca, a nekad se ljubavi predavala cela. Ponekad i patila, suze nemoći ronila. A godine su tekle, sve brže i brže, kao da žure da što pre prođu, da ljubavi pogrešnih više ne bude, da dođu do vremena kad upoznah tebe. I sada smo tu, zamrznuti u trenutku, postojimo sada, samo ti i ja, ljubav naša jaka i postojana, zauvek u većnost pretvorena. A godine naše, tvoje i moje, promeniše nas iskustvom svojim, sada volimo iskreno i duboko, svakog sekunda života ovog. Sad su nam važne male stvari, zagrlja...

Kada sam sa tobom, ti činiš da budem ispunjena mirom, kada sam sa tobom, ma bilo gde, osećam da sam kod kuće. Kada sam sa tobom, osećam se tako radosnom, tako mladom, voljenom i maženom. Kada sam sa tobom, ni kiša, ni vetar, ni hladne pahulje snega mi ne smetaju. Kada sam sa tobom, osećam se tako slobodnom, kao da mogu da letim, i ako krila nemam. Kada sam sa tobom, ali i kada si daleko od mene, osećam da me voliš, da te volim. Kada sam sa tobom i kada me zagrliš, osetim da sam živa,   da bih sve mogla, osećam kao da je ceo svet moj. Kada sam sa tobom, sve što kažem, sve što napišem, pretvara se u stihove, u običnu ljubavnu pesmu. Samo, kada si ti pored mene, kada me greje tvoja ljubav, znam, izabrali smo da budemo ti i ja, sada i zauvek, izabrali smo da budemo srećni.

Sledim svoje srce, puštam ga da me vodi kroz tamu beznađa, sledim i svoje snove, puštam da me vode kroz sivilo učmalosti. Verujem u ljubav, ona tamu osvetli, a snove nagradi maštom. Ja verujem u ljubav, nekada izgleda kao usamljenost, kao put bez povratka, pun boli i nemira, ali, to je ponekad samo teži put do nje, put, koji svako od nas prolazi, nekad kraći, nekad duži, ali svi dođu do svoje ljubavi. Biti istrajan, biti svoj, i ne odustajati, ne gledati za sobom, biti otvorenog srca, sledtii svoju zvezdu i ići gde god nas san vodi. Ja verujem u ljubav. slediću njeno svetlo i dodirnuću svoju zvezdu. Upaliću plamen u sebi, da gori zauvek, ja to mogu, jer verujem u ljubav.

Od rođenja, ovaj život ti ništa ne daje lako, a svakog trenutka, sve može da ti oduzme. Život na ulicama moga grada, je samo nakratko bio lep, a onda su se oglasile sirene. Mi smo, svi, kao izgubljeni igrači, zaronjeni u sopstvene senke, ne vidimo se, okruženi maglom, ne vidimo druge. Bez snage i umorni, previše umorni, da bi se borili. Kao da smo svi izgubili osećanja, kao da smo zaboravili da opraštamo, kao da smo odustali od života. Dodirni me večeras, zagrli me, oživi me u tvom poljubcu. Spasi me večeras od ove prolaznosti i uzaludnosti življenja, ne želim da bitišem, niti da postojim u ovom prostoru i vremenu, gde je svaka nada, svaka vera, svaka želja umrla. Spasi me večeras, oživi me svojom ljubavlju.

Vreme tako prebrzo teče, jedna fotografija, jedan datum, i ti i ja, na toj slici. Kao da je juče bilo, ne mogu da verujem, kuda su nas putevi odveli, na posve različite strane. A to veče, tako posebno u mom srcu, bila sam tako srećna, bili smo tako srećni, bilo mi je tako dobro, bilo nam je tako dobro. Kada nam je život tako lep i ne obraćamo pažnju kako vreme brzo prolazi. Bila sam razmažena, znam i ako me život nije razmazio. Nisam obraćala pažnju, na sve te sitnice sa tobom, na svu tu ljubav, koju si mi poklanjao. Oh, mislim da sam zakasnila. Mnogi od nas uzalud troše vreme, toliko da ga izgube, a ono neumitno prolazi. Mnogi od nas sanjaju snove, lepe trenutke i neprestano traže sebe, a vreme leti, prebrzo, Oh, ja bi se odrekla svega i mesta u nekom svetu, gde je vreme večno. Ostala bi zauvek na ovoj planeti, ali samo da mogu da vratim, još jednom juče. Samo to juče, samo sat od tog juče, da opet vidim tvoj pogled kada si me ugledao, kada sam te ugledala. Oh, mislim...

Pokušaj da osetiš otkucaje moga srca kako struje kroz mene, kada te ugledam kako koračaš ka meni, kada me pozoveš i kažeš "čao mala". Zbog tebe sanjarim otvorenih očiju, zbog tebe osmeh mi sa lica ne silazi. Pokušaj da čuješ otkucaje srca mog, ono ti svu istinu kaže. Pogledaj me u oči i ugledaćeš samo moju ljubav, koju sam ti darovala. Nisi mi ukrao srce, ja sam ti ga sama na dlanu dala, onog dana, kada smo se nas dvoje na večnu ljubav zavetovali. I dok moje srce kuca, kucaće u ljubavi za tobom, do poslednjeg trena, do poslednjog daha.

Vrti se, vrti se, kao vrteška u parku, naivni i dobri, pomislimo da se točak sreće okreće. I eto, nas ovde, na ovoj malenoj planeti, gde od sreće nema ni mrvice. Mislimo, ma neka ide život, živeću i pustiću druge da žive kako hoće. Voleću, i pustiću druge da vole, mene ili bilo koga. Ali, ne nevoljno uvučeni i prevareni, večno ćemo se vrteti u tom krugu života. I borićemo se, jer će nas napadati. I bićemo hrabri, neustrašivi i u boju nekad pobediti, nekad nesrećno izgubiti jer će nas kukavice izazivati, a najgori ološ izdati, u hordi, u čoporu, kao stampedo, tako složni u zlu, jurišaće da nas izbace negde daleko, ne znajući da odavde nema izlazaka. Ulaz je samo jedan, izlaz ne postoji. Davno uništen, mrežom zlosutnom ograđen. Krug života, to je samo ponavljanje, od života do života, da nam oduzmu veru, da nam ukradu nadu, da mam ogade ljubav, da mam unište volju. A mi, jadni mislimo, ma , biće bolje, u nekom životu posle, a možda se i u onom pre, nešto lepo dešavalo. Svi mi padamo ...

Za tebe je ljubav kao šibica, koju upališ i odmah ugasiš, a tvoji poljubci, kao dim cigarete, koji kratko udahneš i izdahneš. Ne verujem ti više, tvoju mušku harizmu retko ko ima, osvajaš, pa ideš dalje, jedna, druga, broj se ne zna, srca slamaš i sve ostavljaš. Ne verujem ti više. niti želim više da ti praštam. dosta mi je čekanja, da mi se opet vratiš s lažnim rečima. Idi, drugoj nudi te tvoje poljubce kao led, Idi, ne vraćaj se meni ponovo, nisam više ništa tebi, nisi više ni ti ništa meni.

Pričajte mi o njemu prijatelji, samo još ovu noć, samo još ovaj put. I ne brinite prijatelji moji, nisu ovo moje suze, to kiša pada ove noći i umiva moje lice. Pričajte mi o njemu prijatelji, samo želim da znam da li je srećan sa njom? Da li bar nju iskreno voli? Ili je i ona samo jedna u nizu, samo jedan broj, jedan tren koji brzo dođe i prođe? Pričajte mi o njemu prijatelji, ne plačem više za njim, Nije on vredan mojih suza. Vreme svoje čini, kasno je za sve. Nikada  više mu ne bi verovala, niti mu se vratila. Izabrala sam da budem sama, ma koliko patila. Pričajte mi o njemu prijatelji, samo želim da znam da je dobro. Proleća ovog, ali i svakog , njega se setim, Ove kiše ne daju da ga zaboravim. Zato je ponekad teško da na njega ne mislim, Da dozvolim sebi da ga zauvek prebolim. Pričajte mi o njemu samo još ovaj  put…

Ponekad se pitam kud nestade sreća? Da li još uvek da se nadam da si negde tu, da ću te naći, iskrenu ljubav doživeti. Ponekad kad krenem u svet i izađem među ljude, tražeći te, pitam se da li i ti mene tražiš. da li još uvek nade imaš da ću jednom tvoja biti? Ponekad mislim, naći ću ja moje parče neba, ma kako ono malo bilo. Naći ću i svoje parče zemlje i na njemu napraviti naš dom, u šumi, pored reke, naš mali raj. Ponekad, ali samo ponekad, zapitam se da li ću te ikada naći, tvoje usne okusiti, tvoj dodir osetiti ili ćemo se ipak sresti nekad, negde,                                               u nekom drugom žvotu, na drugoj planeti. Ali, opet seti me se jednom, kad i ti kreneš u svet, među ljude, da tražiš svoju sreću ...

Čekamo je svaki put, i uvek je isto, muzika, piće, gomila ljudi, veselje do ponoći, uz vatromet, prskalice i bucne petarde, lete konfete, a ponekad i flaše, svi pomalo pijani, živimo bar jedan trenutak neke priblizne sreće. I uvek ona dođe, iz Stare u Novu se pretvori, ne baš da nam izrečene želje ispuni. više da nam tek  nagoveštaj nade pruži, da nam može biti bolje, da je sreća negde tu i čeka na nas, baš ovaj put, baš ove godine, sve će možda biti drugačije, radosnije ili strasnije. I želje su nam opet iste, kao i prošle godine, neko želi novi auto, neko novu ljubav, neko staru da mu se vrati, neko želi prvo dete, neko prvi poljubac,neko prvu strast da iskusi. Neko će i upoznati ljubav pravu i za njim izgubiti glavu, neko ce možda suze da roni, jer su dani  njihove ljubavi  odbrojani. Neko će imati čarobnu noć, dok sat polako otkucava ponoc. 10, 9, 8, 7,…ponoć dolazi, svake godine, uvek isto. 6, 5, 4,...

Proleće te je opet meni dovelo ni kiše te nisu omele ni daljina od grada do grada da dođeš do mene sada i predaš mi svoje srce celo. Daješ mi sve, do poslednjeg daha, svoje neprospavane noći, i očaje novoga dana. Daješ mi svoje suze i svoje poljubce, svoje loše navike, zbog tuge velike stvorene. A ja, ja opet volim kao prvi put, usne svoje tvojim predajem. Pišem ti pesme, a znam, nisu one dobre za tebe ne mogu napisati niti jednu, jer kako opisati ovu ljubav beskrajnu. Sve je kako treba kad si tu, ni kiša, ni sneg tada mi ne smeta, i noći bez zvezda dobro došle su, tvoja ljubav sve će da osvetli. Sve bih učinila, da sam mogla naći put do tebe, da te ranije sretnem da sa tobom podelim svoje boli da sa tobom naučim kako se voli. Sad kad si tu, želim zauvek da ostaneš da snove iste sanjamo, da oni vode nas. Nema više lutanja, jedno drugom smo spas. Gde god krenem, sa mnom ideš i ti. Ti si najbolji za mene, tvoje oči pune l...

Nas dvoje sanjara, pravih vragolana što olovkom ispisuju stihove po papiru, stvarajući poeziju večne ljubavi. Nas dvoje buntovnika, iskrenih zanesenjaka što noćima ostaje budan pričajući o ovom svetu gde zlo i tama caruje, a ipak vera i ljubav preovlađuje. Nas dvoje ljubavnika, odavno napušteni i sami, što na ljubav još uvek čekamo, sto puta izdani,   sto puta prevareni, ali ljubavi dušom predani. Nas dvoje, ko deca razingrani, potpuno bezazleni, u igri našoj samo jedno želimo da ljubav sebi privučemo, da zauvek nekoga volimo.

Trajali smo godinama, bili smo jedno drugom sve, isto nas je sunce grejalo i iste kiše nas umivale. Bili smo kao dva dela iste duše, kao da smo blizanci, a ne voljeni ljubavnici. Kleo si se da bez mene ne umeš da dišeš, da ćeš da izgoriš ako bez mene ostaneš. Da bez mene život   nema smisla, da ako ja nestanem i ti ćeš prestati da postojiš. I onda si upoznao nju, samo za malu, slatku avanturu, ali ja sam se osetila izdanom, prevarenom i ostavljenom. I otišla sam,   ne okrečući se ni jednom, za mnom na stolu ostala je samo moja slika i ništa više.

Kada sam usamljena, kada je moja duša istrošena, kada sam na samom dnu, ti me dižeš u visine, kao da stojim na vrhu planine i kao da je ceo svet tada moj. Kada je moje srce opterećeno, kada problemi nadođu, kada stojim u mestu, ti mi dođeš i sediš sa mnom u tišini i tada  mirna sam, kao kad blagi talasi zapljuskuju obalu. Kada mislim da ne postoji život, kada  osećam da me jaki vetar šiba, kada mi se čini da plivam u olujnom moru, ti dođeš i dižeš me, više što mogu i da budem u visinama, kao da postanem jaka, kao da sam ispunjena samom čarolijom, čarolijom tvoje ljubavi. Ti me dižeš... 

Ne odlazi od mene, voli me takvu kakva jesam, jer ja se neću promeniti i neću menjati svoje boje zbog tebe. Uzmi moju ljubav, imaš je u obilju, ja ti nikada ništa, baš ništa nisam tražila, osim tebe, samo tebe i onoga što ti jesi i što ja jesam sa tobom. Ne odlazi od mene, ne želim ništa da gledam, niti da idem negde gde me ti ne pratiš. Ne mogu da bežim od sebe, od ove strasti u meni, ne mogu izdržati, nemam gde da se sakrijem. Mogu zatvoriti ova vrata boli, samo ako se usudiš da ostaneš i dalje u mom zagrljaju. Ne odlazi od mene, nikad nisam upoznala ljubav, kao što sam je upoznala sa tobom. Jedini si ti srušio sve moje zidove, jačinom svoje ljubavi. Ne mogu živeti od uspomena, na sećanja se ne mogu osloniti. Ja ti ništa, baš ništa nisam tražila, sem tvoje ljubavi i onoga što jesi i što ja jesam sa tobom.

Jednoga ću dana opet ljubiti usne tvoje, i osetiti slatkoću tvog poljubca. Opet ću se radovati tvom pogledu i nežnom zagrljaju. Do tada nastaviću sama, i ako ne postoji mesto gde bih pripadala. Jednoga dana opet će te ljubav dovesti meni, i ako do tada biću usamljena, verovaću da ipak i dalje, misliš na mene. Ovo nije rastanak, ovo nije zbogom, samo sam te pustila da odeš, da bi se još više radovala tvom povratku. Jednog dana opet ću te videti, obrisaćeš suze sa mog lica. Vreme će biti na našoj strani i neće biti tuge na našem putu, postojaće samo istina o našoj večnoj ljubavi, koje se nikada neću odreći. Ovo nije rastanak, ovo nije zbogom, nisi mi srce slomio, samo si ga ojačao posle kiše i oluje, svanuće nam opet sunce. Ovo nije rastanak...

Jutrom kad me Sunce zagrli toplim zagrljajem svojim i kad blagoslovim dan, da u radosti ga provedem, živa sam! Kao da mi radost da krila, pa poletim, kao da po oblacima šetam. Moj duh tako nestašan, tako slobodan, u osmehe mi sve pretvori, ljubavlju me izvana i iznutra celu ispuni. Živa sam! U mom srcu kao da vatra jako gori, briga nemam, čini mi se kao da mogu dotaknuti nebo i biti žena, koja na oblaku stoji. Živa sam , živa sam! Kad me pogledaš, kad me čuješ, kad me dodirneš, osetićeš moju ljubav i dobrotu i moći ćeš da poletiš sa mnom. Živa sam! Od praiskona, pa do večnosti. Živa sam!

Sto života proživeh, u svakom sam s tobom bila, voljena i srećna, igre sam igrala, karme razne živela. Razne uloge sam glumila, kroz vekove i eone, s tobom ih proživljavala, samo tebi verovala, uvek te verno pratila. Bio si moj svet, makar satkan od nas dvoje, makar bili na pustom ostrvu, jedno drugom smo bili dovoljni, večito u ljubavi nerazdvojni. Živim sada novu karmu, na planeti ovoj maloj, ali tebe nigde nema, kao da nas neko kažnjava, kao da brani da se opet volimo. Ali ja čekam zagledana u daljinu, da te moje oči ugledaju, da prepoznam korak tvoj, ne dam srcu da te zaboravi, moja duša samo s tvojom može da se stopi. I znam šta me ova karma uči, da manje strast svoju delim, da strpljivo na nešto čekam, da previše ne volim nikoga, da probam da živim sama. Ali kako, pitam ja, kada volim njega, kada samo s njim moj život ima smisla, kad s njim osećam kao da imam krila, i kao da sam bolja osoba i jedino tada znam...

Voli me kao da ti je prvi put, čvrsto me u zagrljaj uzmi, strasno me poljubi, da bez daha ostanem. Voli me kao što nikada nisi, nežno i dugo, jako i duboko, neka se zemlja zatrese, neka univerzum uzdahne. Voli me najjače što možeš, da mi srce udara bez prestanka, da mi se duša s tvojom stopi, da mi se tuga sva rastopi. Voli me kao što ja volim tebe, slobodno i nesputano, ogoljeno i razdragano, onako, kako se samo jednom voli. U ljubavi sjedinjeni i dušama spojeni, večno ćemo se ti i ja voleti   u zagrljaj svoj čvrsti me uzmi  i voli me kao da ti je prvi put.

Ne zovi me više, kad ljubavi nemaš, nisam tvoja malena, nisam nikad ni bila. Samo sam se zavaravala, vreme uzalud gubila, laži tvoje gutala i sa suzama se družila. Ne zovi me više, odavno sam te zaboravila, srce sam drugom predala, novoj se ljubavi zavetovala. Njegova sam malena, a velika ljubav, sreću s njim sada stvaram, ljubav u čaroliju pretvaram.

Hej, ti, da ti, tebe sam čekala, naš susret sanjala, i u dugim noćima se molila da mi ljubav opet dođe. Da opet zadrhtim, da opet srce kuca jače, da dani smehom odzvanjuju, a poljubci tvoji da me uspavaju. Ljubav dolazi, osećam je kao krv koja struji u mojim venama, znam da je tu, blizu kraj mene, širom sam joj otvorila vrata, čekam samo da joj se u zagrljaj predam.

Mogli smo nas dvoje sve, samo da si me ti više voleo. Mogli smo osvojiti svet, samo da si ti verovao u nas. Mogli smo zajedno leteti, samo da si me ti čvrsto držao. Mogli smo se večno voleti, samo da si slušao svoje srce. Mogli smo, ali život je drugačije hteo, nije nam dao da se sretnemo ranije, da rane nemamo, da patnjom ne pričamo, da neke stvari nikada ne proživimo, da zbog kajanja i krivice sreću odbacimo. Mogli smo da oprostimo, ali nismo mogli da zaboravimo.

Tebi, neznancu jednom kada uđeš u moj život, znaj, voli me najviše što možeš, ljubi me najlepše sto umeš, gledaj me kao da sam jedina na celoj planeti i govori mi svaki dan na hiljadu načina koliko me voliš. Tebi, neznancu znaj, da voleću te isto, da osmehom ću te buditi, nežnim glasom uspavljivati, da ću ti život radosnim činiti svaki minut života svojom ljubavlju ispuniti. Tebi, neznancu, znaj, ako odlučiš biti u mom životu, ako odlučiš da me voliš, onda znaj, da je to zauvek, jer jedino tako mogu i umem sada da volim. Jedino tako možeš sa mnom biti, sa mnom ostati.

Kad su sudbu moju krojili meni su namenili da ću u ljubavi patiti. Mnoge ću voleti, mnogi će me voleti, ali onog pravog možda nikad neću upoznati. Krojači sudbine, okrutni ste bili, moje srce ste mučili, lažne ljubavi mi dovodili, nebrojene patnje izazvali. Kao da sam prokleta, sudbu sam takvu živela, iz godine u godinu rane sam samo stvarala Nisam spavala, nisam sanjala, suze silne sam isplakala. Pitala sam zašto mi sudbu takvu iskrojiste, zašto mi sve njih u moj život poslaste, ja sam samo htela da se on pojavi, da ga volim dok ne ostarim.

Svuda si ti mili, na jastuku mom je miris tvoj, u snu mom tvoj je lik, iskren i nasmejan, kao što je uvek i bio. Na papiru na kom ti pišem, sve one moje priče i pesme, u svakom stihu si ti. Svuda si ti mili, i kad koračam ulicama, ili šetam šumom, u svakom listu si ti. Kada gledam oblak beli, kada Sunce jutrom osvane, i kroz roletne zrak svoj provuče. i objavi novi dan. Svuda si ti mili, u mom srcu, u mojim mislima, svakog dana, svakog trena. Kad tvoje ime izgovorim, i osmeh mi lice preplavi, a uzdah iz tela tiho izađe kao da bez tebe ne mogu da dišem, kao da bez tebe ne postojim. Svuda si ti mili, i ako si davno otišao, sve me na tebe podseća. Kada bi prestala da dišem, samo onda sve bi nestalo. kao da se naša ljubav nije ni desila. kao da nigde nije zapisano, da smo se nekad mi voleli. Vetar bi lišće odneo, noć bi sakrila sunce, pesme niko tebi ne bi pisao, nigde više ne bi postojali. Ljubav moja trajaće dok živim, a kad me ne bude, u trenutku nestaće, kao da je nikada ni...

Noćas je baš pravo vreme da se pišu stihovi, oni nežni, romantični, puni ljubavi. Noćas je baš da se pleše, na podijumu, u ritmu brze muzike. Noćas je i Mesec pun, i energija sve u nama pokreće, sve je kao stvoreno za ljubav. Noćas neka se peva, neka se ori cela planeta, ljubav je u vazduhu. Noćas neka se svi zaljube, neka svoju prvu pesmu napišu, onu jednu najljubavniju. Noćas hoću da volim, hoću da me vole, hoću da se svi volimo. Noć je kao stvorena za ljubav...

Ne znam zašto večeras želiš da se svađaš sa mnom, razočaravaš me, kao i uvek, iz hiljadu razloga koje znam, ne želim da delim te demone u tebi, ne trebaju mi tvojji nemiri. Ne znam zašto želiš da me pratiš, kada ti i ja, dva smo sveta odvojena. Ja bih da plešem na Suncu, ti bi da čutiš ispod Meseca. Osećam se tako usamljeno pored tebe, ne želim više da se izvinjavam za svaku reč koju izgovorim, umorna sam. Svi mi žudimo za srečnim životom, ali ti i kad ga imaš, moraš da ga zamračiš, kao da si vampir, koji ispija tuđu krv, pa se napijaš njom i osećaš se bolje. Ne mogu te više pratiti na tvom putu ispod Meseca, izgubljenog u Svemiru. Imam svoj novi put, osvetljen Suncem, gde sam ponovo prošla sebe. Izvini, poslednji put, ali dalje nastavljam sama. Umorna sam od izvinjenja...

Kažu, vreme će zalečiti bol, kažu, sve je to samo igra, igra ljubavi u dvoje, ponekad pobediš, ponekad izgubiš. Neki je brzo shvate, znaju šta da rade i kako, ja, kao budala nastavljam držeći se još uvek tebe, i ako odavno nisi tu. Rekla sam ti davno da si jedini, da bih umrla za tebe i zamalo i jesam, kada sam gledala kako odlaziš, a nisam htela da te zaustavim. Nemoj me zaboraviti, ne zaboravi me sada, ni nikada, i ako jednog dana ćeš se pitati, zašto sam te pustila da odeš. Videla sam lažne osmehe na tvom licu, osetila sam daljinu u tvojoj blizini, tvoje oči su izgubile sjaj, tvoji poljubci postali su hladni, znala sam tada, kao što znam i sada, igra je bila gotova i ja sam izgubila. Nemoj me zaboraviti, jer ni ja tebe nisam još. Kažu, vreme leči rane,...