Ljubav, to je svest duše, koja voli i stvara.

Svanula je nova Zora, gde je bila tama, sada na nebu vidim svetlost, koja me zaslepljuje i ispunjava ljubavlju. Padaju kiše i sevaju munje, gromovi bučno odzvanjuju, čiste moju dušu i zaustavljuju suze. Nestaju svi strahovi, ruše se zidovi zla, da naprave mesta novom Suncu, dolazi novi Dan. Gde je bila bol, sada je nova radost. Gde je bila slabost, sada je nova snaga. U mojim očima devojčice, sada je vatra zrele žene. Tako dugo sam čekala da se dogodi čudo. Kroz vekove i eone, govorili su mi da budem jaka, da izdržim, da ne plaćem, da ću uspeti da prođem zamke i ipobedim senke, koje su me pratile. Svet je mislio da imam sve, ali ja sam čekala dobra vremena, da me probudi nova Zora, da se rodi novi Dan i okupa me svetlom ljubavi.

Da te još uvek volim Razumela bih tvoje reči, tako smislene i realne, da sve prolazi, da se sve menja, a srce može patiti i biti bolesno, kao ubrano cveće, koje na kraju uvene. I prošlost je samo prošlost i treba tamo da ostane, ljubav gori i izgori, i nikada se ponovo ne upali. Ljubav dođe i prođe, uzaludno je ponovo je oživljavati i njene tragove pratiti. Da te još uvek volim, verovala bih u svaku tvoju reč, ali moj put ljubavi nije kao tvoj, ja verujem da srce može da ozdravi kada se novom ljubavi ispuni, ja verujem da ljubav uvek može da se zapali  i da se nikada,  ali baš nikada ne ugasi. I cveće ne bi nikada uvenulo, da ga ne bereš, već da ga sa korenom posadiš i čekaš da naraste i procveta a onda svojim mirisom i lepotom da te očara. I ne bih nikada zaboravila svoju prošlost, ni onu sa tobom, jer sve se može pretvoriti u divno sećanje, koje ostaje zauvek u nama, da bi voleli lepše, više i bolj...

Izabrala sam te zbog tvog divnog osmeha, ne samo upućenog drugima, nego baš posebno meni. Izabrala sam te zbog tvog dubokog pogleda, kojim pokazuješ da razumeš  sve, a posebno mene. Izabrala sam te zbog tvog velikog srca, u kome imaš mesta za sve, a posebno za mene. Izabrala sam te zbog te tvoje detinje duše, kojom privlačiš sve oko sebe, a posebno mene. Izabrala sam te zbog tvoje nežnosti, kojom tešiš mnoge, a posebno mene. Izabrala sam te zbog tvoje skrenosti, kojom pleniš sve oko sebe,  a posebno mene. Izabrala sam te zbog tvoje hitrine, da svima pomogneš, a posebno meni. Izabrala sam te zbog tvoje vedrine, kojom sve razoružavaš, zbog tvog poverenja u druge i u mene, zbog tvoje jednostavnosti  prema svemu što ti se dešava. Što daruješ sve, ne tražeći ništa i što me voliš, najviše što umeš. Izabrala sam tebe, među svima, jer si mi dopustio da se uvučem  u tvoje srce  i darujem ti svoju ljubav. x

Osećam dobre vibracije, zbog njih sam srećna, zbog njih mi je osmeh na licu. Obučena u šarenu odecu, sa suncem u kosi i muzikom u ušima, radost mi omekšava srce. Dobre vibracije, pune nade za lepše sutra, pune vere za bolji život, teku mi kroz vene i kad zatvorim oči, svet mi je nekako bliskiji, ljudi su topliji i reči su im nežnije. Dobre vibracije, iz dubine svemira, spuštaju se na zemlju i oplemenjuju dušu, ushićuju srca i bude ljubav u svima. Dobre vibracije i ti i ja i svi, kup amo se u njima. x

Mogla bih voleti bilo koga, mogla bih ići svuda, mogla bih ljubiti sve, upoznati hiljade njih. sve bih mogla, jer imam ljubav, imam ljubav u sebi, dovoljnu za ceo svet. I nikad nije previše da volim, da delim ljubav, da darujem poljubce. Mislila sam da je dovoljno voleti samo jednog za ceo život, s njim deliti život i svoje snove. Ali, neki ljudi samo uđu i izađu iz mog života, i traju samo tren, prođu brzo kao letnja kiša, ne ostavljajući trag za sobom. I zašto bih onda volela jednog, kad imam ljubav u sebi, da volim ceo svet i previše ljubavi u sebi, da bih to poklonila samo jednom. Jurila sam za svojim snovima, kao leptir, od cveta do cveta. Kupala se u svojim suzama, maštajući o večnoj ljubavi, koja bi mi uvek izmakla, za jedan poljubac, za ono malo nežnosti, koju sam tako silno želela, kojoj sam se uvek, bezuslovno predavala. U kojoj sam trajala, samo od svitanja do sumraka i nikad se u noj nisam osećala, da sam voljena, onako kako sam ja volela. I zato, sada, mogla bih da vol...

Uvek s verom u sebi, čekamo nekoga da volimo, čekamo nekoga da nas voli. Prolaze dani u nedelji, meseci i godine, ponekad tako sami, a puni nade čekamo na ljubav. Da se desi, iznenada, tiho,   pritajeno, odjednom. Da joj se prepustimo polako, stidljivo, nežno, naivno. Čekajući ljubav, živimo svaki dan znajući da svaki dan ima svoju noć i verujući da čekanju ipak, jednom, mora doći kraj. I naše izgubljene duše poseduju tu čudesnu snagu da izdrže sve prepreke i jaku volju da istraju da sačekaju tu predivnu ljubav, da bi nam snovi opet bili puni boja, da bi nam život opet bio pun čuda i magije, jer kad volimo i voljeni smo, mi smo nezaustavljivi. Čekamo ljubav, tu je ona, sakrivena u svima nama i čeka da je probudimo.

Retko te se setim, više onda kad sam na sebe samu ljuta, kad mislim da je sve to bilo uzaludno gubljenje vremena, biti sa tobom i pokušavati doći do tvog srca, tako hladnog, ukočenog, ispraznog. Bila je to moja životna drama, a tebi je to bio samo trenutak zaslepljenosti. Neka nova muza, kojoj si očarano pisao stihove, cele pesme o večnoj ljubavi. Smatrao si da je tvoj svet predivan i da treba da budem srećna što delim to neko vreme s tobom. Oh, kako sam srećna bila pobeći iz te tvoje utopije. Virtuoz sa rečima, a duša gola, ogoljena da ogoljenija ne može biti. Čitala sam te tvoje divne pesme, ali ih nisam osetila u svom srcu, nisu me dotakle, jer, gle istine, u njima nije bilo ljubavi i ako su o njoj govorile. Nisam ti pisala pesme, niti jedan stih ti nisam posvetila, nisi bio moja muza i ako sam sebe ubeđivala, da to jeste ljubav, da je bila ljubav. Sada znam da nije, jer za ljubav se ne moli, ljubav se živi, a ti, ti je nisi živeo, samo...