Daniela Todorović - Paralelni svetovi

U jednom svetu mi smo zajedno.

U drugom nekom mi se ne poznajemo.

U trećem smo bili,

ali smo se rastavili.

U četvrtom se još nismo zavoleli,

ali smo se upoznali.

U petom smo samo prijatelji najbolji.

U šestom svetu tek treba da se upoznamo,

a u sedmom još se nismo rodili,

ali smo jedno drugom suđeni.

I beskrajne su igre te,

iz života u život , a istovremeno sve,

vrtimo se u krug, čas se volimo, čas ne,

nekad odlaziš ti, nekad odem ja.

Ali uvek zajedno odigramo bar neki ples

i ako muziku i reči neko drugi “gore” stvara,

i našu ljubavnu priču unapred kreira.

Nekad je srećna, nekad je tužna,

ali uvek nas dvoje igramo “poslednji ples”.

I ma kako nekad naša priča kratko trajala,

uvek smo zajedno, uvek se volimo,

kad se ugledamo, mi se prepoznamo,

našoj večnoj ljubavi se predamo,

makar samo od svitanja do sutona,

koja tamo u tim svetovima beskonačno traje.

Jer tamo vreme ne postoji,

sve je sada i prošlost i budućnost,

a sadašnjost je uvek,

te smo tako mi uvek nekako zajedno,

razigrani i veseli, u svoju ljubav sigurni,

da će trajati eonima i nikada proći neće,

jer tamo sat ne otkucava i

niko nam ne broji vreme.

I sve je moguće, i sve se dešava,

ponekad život čudnu nam priču piše,

nekad si odmah tu, nekada daleko si ti,

nekad te ja volim više, ponekad mene ti.

Ali naša ljubav istrajava,

kroz sve paralelne svetove,

ona je uvek ona prava.