Ljubav, to je svest duše, koja voli i stvara.

Kad bih mogla da te ne volim, da tvoje ime zaboravim, da te više ne spominjem. Kad bih mogla da te ne sanjam, i u snu i na javi, da te iz svojih misli potpuno izbacim. Eh, kad bih mogla, radosna bih bila, ponovo bih osetila kao da imam krila, da je ovaj svet ipak srećno mesto. Opet bih se zaljubila, svoje srce drugom dala, njemu se u ljubavi zavetovala. Kad bih mogla bar malo manje da te volim, kiši bih se opet radovala, kada pada i na tebe me podseća, na onaj dan kada sam te ugledala, mokrog od kiše i odmah te zavolela, i dušom i telom tebi se predala. Kad bih mogla izbrisala bih to vreme ili bi priču našu promenila. Novu knjigu bih napisala, i u njoj srećan kraj, kako smo se voleli, i do kraja života zajedno ostali. Kad bih mogla, ali nemam moći te. Ne mogu ništa od toga promeniti. Mogu se samo tiho moliti, noćima kada kiše padaju, da opet ugledam tvoje mokro lice i kosu, da opet započnemo našu romansu. Kad bih mogla… ...

Iz nje sam nastala, svojim rođenjem je prizvala. Bol me je pratila, kroz ceo život me razdirala. Uzimala, ranjavala, tugu stvarala, svakim uzdahom mojim se hranila i suzama pojila, bolma misao uvek me je pobeđivala. I sa njom živim, bez nje ne bih mogla, ona me hrabri da idem dalje, da se borim, da istrajavam, da tražim svoj put. I uvek je tu, ta bolna misao, stopila se sa mnom, postale smo jedno. I ne bih mogla, bez boli i patnje u sebi, ona me uzdiže i dušu moju čisti, oplemenjuje me, jača me i tera da kroz nju dosegnem veće svetove. Iskušava me, usamljenošću me muči i neda mi da pokleknem, da se sudbini prepustim. Sve jače i jače ona boli, uči me kako se ispravno voli, jer bez bola ljubavi prave nema, tek kad duša pati, znak je da se uistinu voli, zato bol postoji, zato me tuga slama, zato plačem, zbog istine da iz boli rađa se ljubav najuzvišenija. I zato, hvala bolnim mislima i osećanjima, Hvala bolu što u meni živi, emocije moje ona...

Nežna je i topla ona, ponekad uplašena. Pa tiho drhti, kao list na drvetu, kad ga vetar pomera. Ume i divlja biti, ali i krotka i umiljata. Nekad se buni, neda da se sputava, bori se i ojačava. A ponekad je tiha, kao da je zaspala, tada sanja divne snove, sanja o čudesnom svetu odakle je došla. I ranjena i gažena, mnogo puta izdana, uvek se uzdigne, uvek se izbori, duša moja,uvek pobedi.

Biću dobro ja, ti si me naučio, čak i da je on loš po mene, ljubavnu igru ću igrati. Snaći ću se ja, ne brini, nema loših stvari za mene, više nemam straha, dobro će mi doći bilo koji, ni jedan neće od tebe biti gori. Lekcije bolne sam shvatila, u ljubavi više ne bih patila, igraću i ja te igre podle, smehom ću se braniti, suza više nikad neće biti, na mom licu maska će stajati. Biću dobro ja, ti si me naučio, najbolji si učitelj bio, a ja, ja sam ispit položila, onog dana kada si otišao.

Harizma je moja jaka, magična i fatalna, od malena sam takva u ljubav zaljubljena. Kroz život idem, kao da plešem, ponekad i poletim od sreće opijena. Harizma je moja slatka, kao dete sam bezazlena, najromantičnijim snovima ja sam ispunjena. Život mi je čista magija, u njemu sam žena kraljica, majka sam voljena, ljubavnica najpoželjnija. Harizma je moja ljubav da budem, ljubav da delim, srca da celivam a kad me ne bude ovde više, za mnom će ostati moje harizme trag.

Svoja sam bila i ostala, čak i kad sam te ludo volela, noći i noći budna te dozivala, svaki novi dan unapred mrzela, dane gde te nema, dane kad odlaziš, i kad ne znam da li ćeš ponovo doći. Svoja sam bila i ostala, ne možeš me kupiti, ne možeš me prodati, ne možeš me ni uvek imati, možeš i doći i proći i otići, sudbinu sebi krojiš i sam pišeš, ali se ne možeš meni vratiti više. Svoja sam bila i ostala, i kad kažem da je gotovo, da je svemu došao kraj, nemaš više prava biti tu, nemaš više moje osmehe, možeš zadržati samo uspomene, da te ponekad sete na mene.

Dugo sam lutala, sama, izgubljena, uvek ranjena, ostavljena, iz pepela sam se dizala, borbe sam vodila, bol za bolom nizala. Svaki korak dalje, suza je pratila, ranjeno srce je drhtalo, ali nije posustalo, našlo je snage, da kuca sve jače i jače, da boli savlada, suze osuši. Više ne plačem, više me tuga ne slama, više me nemiri ne dotiču, ljubav moje srce ispunjava, svetlost moju dušu obasjava, kroz oluje i bure životne koračam, osmeh mi na licu spava. Više ne plačem...

Iznova i iznova, stotinu puta sam rođena, svuda sam živela, svuda je moja duša obitavala, kroz najgora iskušenja prolazila, kroz najlepša iskustva sazrevala. Svaka zemlja bila mi je dom, od planete do planete, sve do kraja sveta, gde god sam bila, tebe sam tražila, tebe sam volela. Rođena sam tebe da volim, duša ,moja tvoju voli, nekad ranjena do boli, nekad izdana i ostavljena, nikada nisam odustala da te nađem, da te sebi vratim. Lagali su me, varali me i ubijali me, po sto puta, ali ni najjače zlo od tebe nije moglo da me rastavi. od tvoje duše odvoji. Rođena sam tebe da volim...

Rodila sam decu, trojicu sinova, tri zlatna dečaka, tri brata, tri junaka. Prvenac moj, ljubav moga srca, osvojio me prvim pogledom, suze sreće potekoše mi toga dana, i osmeh koji mi izmami, do dana današnjeg se ne promeni. Kad ga ugledam, sada momka naočitog, lepog, zgodnog, plemenitog, vrednog i odgovornog, srce mi od sreće zaigra, moj prvenac u divnog čoveka izrasta. Drugi sin, ponos moj, moja umetnička duša, moje zlato, moje sunce, milo zbori, još milije piše, za pravdu se i istinu bori, nežan kao lane, hrabar kao lav, slabe brani, u nevolji svakom pomaže. Čista duša, vitez pravi, romantika je njemu draga, svakog svojim duhom očara, moja duša od ljubavi treperi, moj sin u divnog čoveka izrasta. Treći sin, pupoljak moj najmlađi, sreća moja najveća, osmehom mi jutra ukrašava, kuća zvoni od njegova smeha, radost širi na sve strane, i kad ćuti i kad peva. Braća su mu uzor i najviše ih voli, ali i sve ljude ovog sveta, da pomogne, tu je prvi, nežno brine kad mi nije dobro, čaj mi ku...

Imala sam snove svoje o ljubavi bliskoj, toploj, ali dobila sam samo nedostižnu i daleku onu jednu neostvarenu, koja boli ceo život, kojoj pesme tužne pišem i odu besmrtnu joj recitujem. Imala sam san o sreći, o životu u večnosti s tobom, ali dobila sam srce koje boli, dušu tužnu koja uzdiše, i padove koji kosti lome, na kolena sam pala. i nikada se nisam uzdigla. Imala sam snove svoje i u njima san o sreći da ću tebe večno voleti samo tvoja uvek biti. Prokleti su snovi moji, bolni su oni postali, jer su bez tebe ostali.

Igram noćas svoj vreli   ples , muzika je glasna, ritam brz, moja krv ključa kroz vene, znoj mi curi niz telo, iznova i iznova pesmu slušam, divlje i strasno se krećem, ovaj  ples  je tebi namenjen, i igram ga kao da je poslednji. Ruke graciozno savijam, cipelicama u pod udaram, ritam je sve brži i brži, dok se telo na sve strane uvija, haljina crvena nežno leprša. a kosa oko mene leti gore, dole, dok se okrećem u krug neprestano, ovo je ljubavni  ples  samo za tebe. I igraću bez kraja, neumorno, plesom ću ti ljubav pokazati, ples  je život moj, ljubav moja, dok plešem, znam da postojim i dok mi srce bije u grudima, znam da sam živa, a dok sam živa moći ću da te volim i zato plešem i plešem.

Igram, igram,... Igrajući, moje telo ispunjava sve naokolo. Moji pokreti govore više od hiljadu reči. Srce mi ubrzano kuca, vatra iznutra sve je jača. Igram, igram,... kao da mi je to poslednji ples, kao da mi život od tog plesa zavisi. Muzika je u meni, ritam i ja smo jedno. Igrajući, igrajući, ja se stapam sa Svemirom, Moje telo penje se, spušta se, uvija se,... Ples me vodi u drugu dimenziju. Igrajući, igrajući,... ljubav me svu ispunjava i čini da nestane sva bol.

Nasmejana sam se rodila kažu, osmeh mi je uvek krasio lice. U radosti moj život je prolazio, smehom sam svojim očaravala mnoge. I kad sam se bojala mraka ili aveti neke, smehom svojim sam se branila, teške i sumorne misli od sebe sam terala, lepotu življenja odmah sam kreirala. Smehom sam zavodila, Smehom sam sve privlačila, Zaljubljena kad sam bila, osmeh nisam skrivala. Osmeh me je izdavao da srce moje nekog voli, da je on sad deo života mog. I kad sam htela svoju tajnu sakriti, osmeh na licu se nije hteo maknuti. Uvek prisutan, uvek u igri, bio je on, na licu mom, i kad sam patila i kad sam plakala, i kad sam se bojala, dane samoće brojala. Bio je tu i kada nisam znala kuda da krenem, kada sam mislila da ovaj svet nije stvoren za mene, da smrti sam bliža nego ikada pre, terao me da odigram uloge moje sve. Morala sam da istrajem, da opet namejana budem, da se sa osmehom budim i sa njim u krevet ležem. Terao me da se borim, ...

Bela je boja moje venčanice, koja dugo čeka onaj sretni dan kada ću da ti kažem zauvek “da”. Žuta je boja našeg Sunca i predivnih suncokreta u polju, pored kojih šetamo nas dvoje. Plava je boja neba u koje gledamo nas dvoje , noću sa terase, dok malene zvezde posmatramo, Zelena je boja mekane trave, na kojoj ležimo nas dvoje, snivajući u mašti naše snove. Narandžasta je boja ukusne dinje, koju s tobom slasno delim, pre nego što se u carstvo snova preselim. Crvena je boja moja omiljena, najviše me u njoj voliš, strast u tebi ona budi, čini da izludiš. Ljubičasta boja, jednako ti draga, na grožđe i vino ona te podseća, jer vino magiju ima da sreću našu još više uveća. Smeđa je boja naše klupe i drveta pod kojim sedimo, dok reči ljubavi jedno drugom tiho izgovaramo. Crna je boja naše tuge, jer patimo kad nismo zajedno, kriva je daljina, koja nas ponekad razdvaja. Sve su to boje ljubavi, ima ih još više, i svaka nas na nekoga po...

K ao da sam rođena u pogrešno vreme, ili je mesto pogrešno, možda i sama planeta čak. Oduvek buntovna i divlja, protiv vetranjača sam išla sama, kao ratnica sa mačem, za istinu i ljubav sam se žrtvovala. Godine su prohujale strasti se smiriše, ratnica u meni igra se ratnih zasitila, sve se menja, sve prolazi, rekla sam, samo ja ostajem ista,a uvek drugačija. Drugačija od drugih, idem stazama gde drugi ne idu, idem protiv svih, istina je moj cilj, istina drugačija, istina sakrivena. Na tom putu opasnosti su velike, prepreke nepremostive, ali ja idem, verujem da na kraju svega, biće sve drugačije. Biće svet kakav ja želim obasjan i obojen najlepšim bojama, biće prepun beskrajne ljubavi, biće drugačiji, ali isti kao što sam ja.

Neću da pokleknem, neću da padnem i ako pogrešnim putem idem, naučiću kako da se vratim i ponovo iz početka krenem. Neću dopustiti nikom da mi srce slama, zbog mašte moje i snova koje sanjam. Neću da sledim nikoga i ništa, ako osetim da je to put bez nade i osećaja. Neću da ustuknem kad pitanje ne znam, naći ću odgovor negde i sama, makar ga tražila pola života, sa osmehom na licu ići ću do kraja. Neću reći da ništa ne umem, čak i kad na zid naletim, sačekaću malo, da strasti smirim, ponekad sam kao dete, pa izlaz ne vidim. Neću zatvarati svoje oči, kad me nešto zaboli, neću menjati svoje noći za njegova jutra, ako me on ne voli. Neću žaliti za izgubljenim vremenom , jer svanuće nova zora. Neću plakati, jer suze moje nikoga neće dotaći, u ponosu svome tugu ću kriti, rane svoje sama ću celivati. Neću igrati tuđe igre, niti na ucene i pretnje s...

Dana kad sam rođena, kolevci mojom tri vile su prišle, suđenice moćne sudbinu mi predvidiše, prva reče : Lepa neka bude, neka sve lepotom osvaja, neka piše pesme setne, njima ljubav neka dočara. Druga reče : nek je vole, neka ne mogu da joj odole, sve neka zavodi, sve oko sebe u ljubav neka pretvori. Treća beše vrlo stroga, pa tešku kletvu meni izreče : Neka pati jer će i drugi za njom patiti, neka njena potraga dugo traje i jednog dana kad odustane, on će se pojaviti, i srce svoje na dlanu joj pokloniti. I tako živjeh, iz dana u dan, sve sam u ljubav pretvarala, oko sebe zavodila, a bila sama, patila i čekala, pesme pisala, u njima ljubav opisivala, nekad srećnu, nekad tužnu, živela sam hrabro svoju priču ružnu, čekajuci njega da mi ga sudba pošalje, i da sa njim smelo u život krenem dalje. Godine su prolazile, jedna za drugom, polako, kao da nikuda ne žure, kao da vremena ima koliko hoćeš, kao da bol treba dugo da traje, i da ova patnja nikada ne prestane, dok od potrage za l...

Iluzija je svet oko nas, sve što nas okružuje, sve što imamo, sve što volimo. Sve “igrice” koje igramo, u ljubavi ili mržnji, u ratu ili miru, sve je to iluzija. Svaki dan i noć, i Sunce i Mesec na nebu, i samo plavo nebo obasuto zvezdama, sve je to iluzija. Iluzija si i ti, znam to, postojiš u ovoj igri, da moje srce osvojiš, a onda ga grubo odbaciš. Iluzija si, ali ipak te volim, osećanja moja su prava, moja ljubav nije iluzija, ona je stvarna, večno postojana. Ti si samo igrač, putuješ kroz iluzorne svetove, negde si kralj, negde borac jak, i ma gde hodio osvajač si uvek bio. Žensku ljubav si dobijao, u svakom svetu gde si bio, ljubavne igre si igrao, srce svoje nisi nikom poklanjao. Jer čemu sve to, pitao si se, ako je sve samo igra, kad je svaki život iluzija, i ako slatka, uvek tako kratka. Nisi hteo osećanja da deliš, za to malo vremena dok živiš, razumela sam i ja svu tu iluziju, ali eto htela sam ip...