Ljubav, to je svest duše, koja voli i stvara.

Ljubavna elegija Kada godine mnoge pro đu i kada sećanja navale iz duše, a  mislima nam zaplove svi dani, sve godine naših življenja, naših ljubavi i zapljusnu nas osećanjima sete, tuge, ali i radosti, pa se sa nemirom ili ushićeni setimo tih vremena i zapitamo da li je sve baš tako moralo biti ili je moglo biti manje bolno. Sve te ljubavi, koje su nas srećom ispunjavale i sve te patnje, koje su nas tugom punile, da li su se baš one morale desiti, da li su se mogle nekako izbeći, da li smo trebali manje voleti ili više se truditi, više voleti. Ljubavi, koje su nas razarale, ljubavi, koje su nas bez glasa ostavljale, ljubavi, zbog koje smo se preporađali, ljubavi, zbog koje smo živeli. Sve  te ljubavne elegije zauvek su nas promenile, obeležile ožiljcima utisnutim na duši, da zbog nje stradamo, da se zbog nje radujemo, da mislimo da je vredno živeti samo ako imaš nekoga ko će te voleti i koga ćeš voleti. Ljub...

Voleti iz daleka Taj prvi susret, prvi naš pogled, sva to treperenje iz stomaka, sva ta silna čežnja, koja se preliva po nama. Ljubav nova, ljubav prepoznata, a tako daleka. Te prve reči izgovorene, te prve tišine među nama i maštom obojeni snovi o toj tek spoznatoj ljubavi. Tako spontanoj, naivnoj, stidljivoj i iskrenoj. Tako čistoj, kada se voli platonski, onako, iz daleka. Kad čekaš da ga ugledaš negde, da mu čuješ glas, tako sveta, tako slatka je ta ljubav. Bistra, nepomućena ničim, tek nagoveštaj da je ona prava. I tako je lepo voleti iz daleka, ne želeti ništa više od toga, pustiti je da traje takva kakva jeste, blizu, a tako daleko. Ne želeti je iskusiti, jer bi mogla proći, jer bi mogla doneti rastanak. I čemu to, čemu sve te ljubavi, koje dolaze i prolaze, koje te darivaju čežnjama, ali i suzama i neprospavanim noćima. Lepše je ovako, voleti iz daleka, voleti zauvek.

Žal za mladošću (za ljubavlju) Starim, tuge me pritiskaju, žal za mladošću, žal za ljubavlju, koja se nije ostvarila. Starim, a još živim, još se nadam, da ću ljubav naći, ljubav onu pravu, večnu. Starim, a pitam se, kako kap vode kamen steše, hoće li i suze moje tugu ovu stesati, hoću li i ja radosna biti, nekoga nekada voleti i voljena biti. Tužna je ova žal, kao da je ljubav okovana u kamenu, pa ni sve suze sveta ne mogu je osloboditi. Tužna je ova žal, srušila je moje snove, obojila ih ćutanjem, oduzela mi je nadu da će moje srce njegovo naći. Tugo… Prolaze sati, prolaze dani, a ja čekam svoju sreću i pitam se da li je pored mene prošla, da li je nisam prepoznala. Tugo… Starim… A još živim, još čekam da nekoga volim.