Ljubav, to je svest duše, koja voli i stvara.

Uspomene Naiđu same kad ih ne očekuješ, kao jeka vlastite prošlosti, kada si zabrinut, kada misliš da stradaš u sadašnjosti, kada se plašiš budućnosti. Povučeš se tada u samoću, pa lagano izvlačiš sve iz dubine svoje duše. Setiš se svih onih boli i svog onog žara u srcu. Setiš se surove patnje i bodriš sebe da izdržiš, da opet kreneš iz početka. Daješ novu šansu nadi, veruješ opet u radosne iluzije, moliš se da opet sanjaš slatke snove. Tako smiruješ sav užas oko tebe, zaustavljaš suze i pokušavaš da razvedriš lice osmehom. Uspomene nadolaze, pritišću dušu svom snagom, oduzimaju dah, zaustavljaju govor. Pokušavaš da se sećaš samo onih najlepših, onih punih radosti i  ljubavi. Pokušavaš da zaboraviš, odričući se onih najružnijih, onih punih tuge i mržnje, ostajući veran samo svojoj duši i svim onim nadanjima u koje još uvek veruješ da ih možeš ostvariti I zato ne daš da te nesreće slome, ne daš da te greške za...

Mladala čke ljubavi (i one druge) Kakav je to nektar mladosti, kada zbog ljubavi vidimo obrise nekoga tako lepim i milim, kada živimo predstave života i ako je u stvarnosti takve nema. Da li nas mladost ponese, pa u njegovim očima vidimo sjaj, i ako ga tamo u stvari i nema. Da li nas iluzije prevare, pa na njegovim usnama med osetimo, a u srcu  nam nemiri trepere, tek da nas zavedu prividom sreće. Da li smo zbog nevinosti mladosti kao slepi, pa u radosti ljubavi, ne vidimo i njene tuge, kada naši osećaji stvaraju i našu radost i naše stradanje. Kakav je to uzvišeni proces, čija je to volja, da nas iz cveta mladosti, oslobodi i vine u zagrljaj ljubavi, da spoznamo svu ljubav dobitka i svu tugu gubitka, da ćutimo u bolu, koji nas razara ili da pevamo u sreći, koja nas ispunjava. Ta, prva melodija ljubavi, prvi stihovi ljubavi ispisani na papiru, o pesmi nad pesmama, pesmi o prvoj ljubavi. Ta, mladalačka ljubav, k...

Himna ljubavi (posvećeno Halilu Džubranu) Naučio si me pesniče moj dragi,  da lepotu sveta  vidim svugde, da u svojim osećanjima prepoznam ljubav, da u tvojim stihovima saznam tajnu ljubavi, da u tvojim pesmama spoznam istinu života. Naučio si me da se topim u maštanjima o detinjstvu, u sećanjima na mladalačku ljubav, o tim čudesnim vremenima u kome nam tela sazrevaju, a duše nam se menjaju, kada nam spoznaje o ljubavi duboke postaju. Kada nam se srca slatkim osećanjima ispune, kada nam srca  samu tugu i gorčinu kriju. Kada nam život suze ispune, kada nas strast ponese, da i u nesanici  noću uživamo. Naučio si me moj mili pesniče,  da verujem u ljubav, u prvu I poslednju, i onu najsrećniju, i onu najnesrećniju, da i u osami pišem pesmu najromantičniju, onu himnu ljubavnu iz duše naše satkanu.. Naučio si me da me poezija nadahne, da se zori radujem zbog sjaja Sunca, da se noći radujem zbog svet...

Sve su no ći iste (kad su bez tebe) Sve su noći iste, kad su bez tebe, dušo moja nepoznata, tako daleka. Sve su noći usamljene, pune tišine, pune raznih sena oko mene. Sve su noći prazne, i ja sam emotivno prazna... Lažno svetlo gori u ovom mračnom hodniku moje duše. Sve su noći bez sna, ni to što te budna zamišljam, ne pomaže... Nema te, nema te pored mene. Ni muzika koja svira pesme o ljubavi, ni polupopijena flaša vina, ne pomaže... Nema te, nema te pored mene. I sve su noći iste, kad su bez tebe, dušo moja nepoznata, tako daleka..  

Vreme je kratko Ostavio si me i oti šao nekim svojim putevima. Možda si mislio da ću tugovati za tobom, da ću vreme provoditi zagledana u tvoju sliku, dok  suze rominjaju mojim licem. Vreme je kratko ljubavi da bih tugovala i plakala. Mladost prolazi brzo, godina za godinom lete, šta je život, samo kap rose na listu cveta i  ne želim da propustim taj tren, ne želim da patim zato što si mi okrenuo leđa. Život je kratak mili da bih patila za tobom. Možda si mislio da će me srce boleti i da me niko neće moći utešiti. dok se strah od usamljenosti širi mojim bićem. Smrtna sam dušo i kratkog sam veka da bih bolovala za tobom. Kratko je vreme ovog mog bitisanja ovde, hrabrošću sam se ogrnula, radost u srce stavila, srećna pevam novu melodiju svoje pesme. Vreme je kratko, nema mesta u njemu za tuge, samo ljubavi neke nove dobro došle su.

Srce moje pripada tebi Istina je da je moje srce lutalo kroz vekove i svetove, tražeći da pripadne samo tebi. Čežnje su me slamale, a želja da te nađem bila je od svega jača. Htela sam sam samo srce da ti darujem, da te volim, da te gledam, pogledom da te milujem. Srce moje je ogolelo, kao da je veo sa njega spao, boluje, pati, očajava. Nisam te pronašla, ti divni mladiću, a potraga je dugo trajala i traje još uvek. Oh, kako čeznem da ti kažem sve one najlepše reči ljubavi, da pogledam u tvoje oči i ugledam nebo u njima, da budem okupana tim plavetnilom, da budem okupana sjajem tvoje ljubavi. U snovima mojim uvek si tu, na javi te nema, ko zna kuda vodi tvoj put. Ne želim da se jutrom budim, da mi iz sna ne iščezneš, svaka nova zora koja sviće, nova je nada da ćeš doći. Mnoge sam ljubila, ali srce im nisam darovala. Pesme sam ti pisala, u njima si živeo, u njima si trajao. Čekala sam te kao verna draga svoga pr...

Ljubavna igra Započinje plesom nas dvoje, ruke nam se obavijaju, oči nam se pogledima opijaju, a srca nam jako udaraju. Ljubavna igra je kao ova pesma, jednostavna, obična, tek zrela i čeka da procveta. Igra davanja i odricanja, Igra otkrivanja i skrivanja. Igra osmeha i stidljivosti. Ponekad i malo svađe, tek da zatreperimo, da znamo da se za nju borimo. Pomalo tajni, da bude mistična, pomalo čežnje, tek da nagoveštaj da, da i kad  smo udaljeni, na jedno drugo mislimo. Ljubavna igra  u kojoj pričamo najlepšim rečima, i ćutimo osluškujući samo otkucaje srca. Igra radosti, srećnog života. Ljubav je ta naša, kao ova pesma, jednostavna, obična, tek sazrela i čeka da procveta. x

Zaborav Zaboravljam sve više, sve svoje želje, nade, snove. Zaboravljam sve više, o životu o kojem sam maštala. Zaboravljam da ne umem da letim, da samo mogu koračati zemljom, ponekad se saplesti i pasti. Zaboravljam sve one reči, koje sam ti htela darovati, sad te samo osmehom pogledam. Zaboravljam da više nisam mlada, da seda kosa sada moju glavu krasi, da godine prolaze, a starost se primiče. Zaboravljam da se do istine teško dolazi, da laži vladaju ovim svetom, da tama obavija svetlo. Zaboravljam zašto sam ovde rođena, kad se osećam kao tuđinka, koja ne poznaje svoj put, svoj dom. Zaborav preti, osvaja me, nosi u pronstranstva sete, guta me daljinom, usamljenošću. Zaboravljam sve više, sve svoje ljubavi i htenja, zaboravljam ko sam ja.

Tople letnje večeri, uz  špansku muziku sa zvucima gitare, pisala je pesnikinja njene stihove na papiru. Sa osmehom na licu, duge, raspuštene kose, tražila je nadahnuće puštajući emocije da je vode. Pitala se, ko li će čitati sve ove njene pesme, ljubavne, tako životne. Proći će vekovi, a trag pesama ostaće dugo, dugo posle nje. Živeće i dalje, dok se čitaju, dok se bilo ko njima bavi. I znala je, oduvek je znala, da treba da piše, da piše pesme, o ljubavi, o životu, o prirodi, o svemiru. I zato ona osluškuje  noćas, I miriše ovu noć, u kojoj samo mladi Mesec bledo svetli na nebu. Mesec i ona, njen noćni drugar, uvek prisutan kad ona traži najlepše reči, one pune čežnje i žudnje, da zauvek ovekoveči tu ljubav,  jaču od sudbine, praiskonsku, prvu i poslednju. Ljubav dvoje mladih ljubavnika, ljubav sina prema majci, ljubav kćerke prema ocu, ljubav prema svom narodu, svojoj zemlji, univerzumu, l...

S udbina je moja čudesna, Bogu poezije bila sam miljenica. I kada me je život gazio, kada su me demoni neljubavi otrovnim strelama probadali, slao mi je on ljubav novu, jaču, bolju, lepšu. Bodrio me da istrajem, da ne posustanem, da se ponovo uzdignem, da olovkom kao mačem ratujem. Od ljubavi satkana, nisam dala plenom da postanem, da mi lovci tame srce rane. Stihovima sam se branila, reč po reč sam pisala, u papir sam ih okovala, sve tuge u radost sam pretvorila, svu mržnju u ljubav sam pretočila. Stihovima sam se budila, s njima sam se uspavljivala, sve svoje boli stihovima sam isceljivala. Stihove sam nizala, pesme su se same pisale, svoju dušu njima sam zakitila, da u tami svetle, da mi srce krase. Sudbina je moja čudesna, Bogu poezije bila sam miljenica.

N eko mi je davno rekao pesma je život moj, moje zaveštanje, moja sudbina. Kroz krvotok mi pesma teče, reč po reč, stih po stih, pišem o tebi, o meni, o nama, o muškarcu-čoveku i ženi-čoveku i  ljubavi. Pesma je život moj, i ako život mi nije pesma, i traje ona u večnosti, besmrtna, postoji da bude svedočenje, da smo živeli, da smo se voleli. Ostaje za nama kao trag da smo verovali u snove, da smo preživeli sve tuge sakrivene u nama, da smo ozdravili od bola, jer smo dopustili sebi da volimo, ne jednom, nego više puta. I da nikada nismo odustali, da smo se uvek vraćali da nekoga volimo i da tu ljubav u pesmi opevamo. Za sve buduće duše, ona je tu, kao podsetnik, kao oda ljubavi. I zato pišem, reč po reč, stih po stih... Pesma je život moj.

P esma o prvoj ljubavi pesnika, ispisana kro z stihove nedopevane, nedorečena i nikada ne završena. Pesma o prvoj ljubavi, prvom dodiru, prvom poljubcu. Čarobna, magijom ljubavi istkana, u čednost i nevinost zavijena. Pesnikova prva ljubav, radoznala i stidljiva, kao rosa jutarnja mirisna. Maštom pesnikovom obavijena, prva pesnikova tuga, prvi pesnikov greh, njegova prva tajna u nežnost pretvorena. Pesnikova prva ljubav, i  prva pesma napisana o toj ljubavi, dečijoj, razigranoj, radosnoj i ushićenoj. Onoj u kojoj se srce razbije na deliće, onoj u kojoj je pesnik bespomoćan, očajan i izgubljen. Ona prva ljubav, koja nikada ne prestaje da traje, ona pesma o prvoj ljubavi, koja se nikada do kraja ne napiše. x

R eci mi sad, istinom govori, sad kada su godine duge pro šle, da li me sećaš nekad, da li se sećaš moje boli, onda kada sam te mnogo volela, kada su dani tuge i noći plača, bila jedina moja osećanja. Kada je rastanak, tvoj iznenadni odlazak, učinio moj život tako pustim, tako usamljenim Reci mi sad, da li te je tada moja tuga bolela, da li su te moje suze pratile, u snovima i na javi. Da li si  me ikada voleo Ili je sve bilo samo gomila laži. Reci mi sad, iskreno odgovori, sad kad te više ne volim, sad kad drugoga volim, da li te ta ljubav, moja nova radost, da li te sad bar malo boli.

A h, ti pesnici, romanti čni zanesenjaci, što olovkom po papiru stihove ispisuju, kao slikari četkicom što platno bojama krase. Kada pesmu stvaraju, reči najlepše traže. Ljubav strasnu da opevaju, (kao da niko takvu pesmu nije već opevao), nove i nove stihove pišu. Nikada o ljubavi ne prestaju da govore, da joj  recituju,  da o noj i  zapevaju. Ljubav je njima, prva i najvažnija tema, o njoj samo zbore, nikad kraja, uvek iz početka, o ljubavi, samo o ljubavi da se piše. Ima tu tuge, ali i radosti, sete, čežnje,  nade i snova. Ah, ti pesnici mili, dragi, i sa dvadeset godina, kao da su stari, a sto kada imaju, onda  su  kao mladi. Miljenici bogova, u ljubavi nevoljeni, u životu usamljeni, kada zemljom hodaju, kao da lete. Očarani i začarani, ljubavnom magijom  ispunjeni, svoj život u maštu su pretvorili, očima budnim snove sanjaju. Ah, ti pesnici, pomalo luckasti i detinjasti, nad...

O sećam da bih mogla voleti mnogo, da mi nikada ljubavi ne bi bilo dosta, da je mogu deliti svima, da je toliko mnogo u meni imai. Osećam da još nisam volela najjače što umem, koliko bih mogla i koliko bih htela. Kao da ni nebo puno sreće, ni život pun bola, nije bilo dovoljno da osetim takvu ljubav, tu jednu, jedinu, neprebolnu, nestvarnu, uzvišenu ljubav. Samo deliće, mrvice, kratkotrajne  radosti ili tuge, tek da osetim da mogu, da umem da volim. Osećam kao da me je Bog ljubavi napustio, kao da me se odrekao, jer nisam dostojna takve ljubavi. Kao da je moj život samo šala, u kome treba samo da čeznem, samo da se nadam, da mi se  daruje takva ljubav. A toliko u meni ljubavi ima, ma koliko da je dajem, uvek će je biti mnogo. Osećam da još uvek nisam pravu ljubav srela, da još uvek nikoga nisam tom ljubavlju volela. Osećam... x

N ekada, davno pre, kada sam bila mlada, verovala sam u svaku re č ili dve. Da me vole, da me žele, da samo o meni sanjaju, da zbog mene samo postoje, da sam prva i jedina, uvek važna, najvažnija. Da ne žive, ako nisam tu, Da bi umrli, ako bih otišla. Život svoj bi dali, samo za moj osmeh, poljubac jedan ili dva. Nekada, davno pre, verovala sam u sve, bila sam dobra i naivna, detinjasta i romantična. Dani su mi bili ljubavlju istkani, a noći ljubavnim snovima obojeni. Ređala se ljubav za ljubavlju, rađala se uvek nova, što sam više ljubavi imala, sve sam manje volela. Za svakom je ostao trag, nekad tužan, nekad drag. Sve se ljubavi u uspomene pretvoriše, nekad lepe, nekad ružne. Ostadoh sama, sa sećanjem, da je moglo biti manje bolno, da je moglo biti drugačije. Sada više ne verujem, ni u reč ili dve, čak ni u više, jer sve što je bilo izrečeno bila je samo laž. x