Daniela Todorović - Karma

Sto života proživeh,

u svakom sam s tobom bila,

voljena i srećna,

igre sam igrala,

karme razne živela.

Razne uloge sam glumila,

kroz vekove i eone,

s tobom ih proživljavala,

samo tebi verovala,

uvek te verno pratila.

Bio si moj svet,

makar satkan od nas dvoje,

makar bili na pustom ostrvu,

jedno drugom smo bili dovoljni,

večito u ljubavi nerazdvojni.

Živim sada novu karmu,

na planeti ovoj maloj,

ali tebe nigde nema,

kao da nas neko kažnjava,

kao da brani da se opet volimo.

Ali ja čekam zagledana u daljinu,

da te moje oči ugledaju,

da prepoznam korak tvoj,

ne dam srcu da te zaboravi,

moja duša samo s tvojom može da se stopi.

I znam šta me ova karma uči,

da manje strast svoju delim,

da strpljivo na nešto čekam,

da previše ne volim nikoga,

da probam da živim sama.

Ali kako, pitam ja, kada volim njega,

kada samo s njim moj život ima smisla,

kad s njim osećam kao da imam krila,

i kao da sam bolja osoba i

jedino tada znam da sam živa.

Bez njega ova karma nema svrhe,

lekcije su naučene, ispite sam prošla,

padala sam više puta, ali se i uzdizala,

sada želim samo njega pored sebe,

kao nagradu na kraju, onu najlepšu.

Ali nema, nema njega, da mi dođe,

a baš mi treba, uzalud ga dozivam,

ime njegovo izgovaram,

izgleda da je karma da ipak ovaj život

provedem bez njega i sama.