Ljubav, to je svest duše, koja voli i stvara.

Da li me se sećaš, kao što se tebe sećam ja. Da li se u mislima vraćaš u ono vreme gde smo bili, ti i ja. U ono vreme, kada smo se voleli, kada smo zajedno disali, i uzdisali jedno za drugim. Oh, kako te želim, kako te trebam, baš ove noći, dok šetam sama, a znaš, kako sam mrzela, čak i da stojim sama, čekajući te da stigneš, a uvek si kasnio... Da li me se sećaš, dok gitaru držiš u rukama i sviraš pesmu, onu, koju si za mene napisao. Sećam se, kao da je sada slušam, dok sviraš i nežno pevaš, gledajući me pravo u oči. Bez tebe sam tako usamljena, izgubljena u sećanjima i nekoj nadi da nije sve izgubljeno, da sve može ponovo oživeti, a znam da te se moram osloboditi, izbaciti te iz misli i srca. Ponovo pokupiti sve deliće i krenuti iz početka. Sebi dajem još ovu noć, da smem da te se sećam, učim ponovo da dišem... Negde u daljini, čuje se...

Od trenutka kad sam čula tvoj smeh i okrenula se u tvom pravcu. Znala sam to, čim sam pogledala tvoje oči, da te volim od početka vremena. Oduvek, uvek i zauvek... I naše šetnje po kiši gradom, i naše sedenje na plaži, zagrljeni i očarani svaki put divnim zalaskom sunca. I naše ispijanje jutarnje kafe na terasi našeg malog stana. Sve je to bila naša ljubav, oduvek, uvek i zauvek... Naši poljubci isceljivali su sve boli u nama, naši zagrljaji davali su nam svu snagu da istrajemo u našoj ljubavi. Znala sam tada, kao što znam i sada, da oduvek sam te volela i nikada nije postojao drugi, znala sam to pre nego što sam spoznala sebe. Znala sam to i kad sam ranjena krvarila, slomljenog srca i zbunjene duše. Znala sam to i tog jutra kada si otišao nekim svojim drugačijim putem a meni ostavio moj srušeni svet. I prolaze dani, dugi kao godine, ma i vekovi celi, ali, ja nisam prestala da te sanjam, nisam prestala da te volim, i ako ponekad, to me rasplače, sva ta sećanja stvaraju tugu. A, ipa...

Eh, ti dnevnici prepuni napisanih pesama i tone ispisanih papira, poneki izgubljen, poneki uništen, u žaru strasti i ljubomore. Ponekad celo nebo obojeno koloritom najlepših boja i prepuno zvezda, samo u mašti stvoreno ili polje žutih suncokreta, koji se sjaje na jarkom suncu i plešu mu svoj omiljeni ples, dok im vetar svira muziku. Sve je u pesmama tada moguće, od malog velikog da stvore, sivilo u šarene boje da oboje, da polete i da slete, da pevaju i da zaigraju. Ma da, i da vole i da ne vole, da su srećni ili pak tužni, a mogu biti i junaci pravi. Sve se u pesmama može, i maštati i istinu govoriti, ali pesnik se ne može postati, pesnik se samo može roditi. Sudbina mu je ta darivana, da olovka i papir bude mu oruđe, da naoružan stihovima kroz život svoj ide. Da stvara pesme zlatne, da sijaju životom i radošću, da snagom zvuka svojega odišu čistoto...