Ljubav, to je svest duše, koja voli i stvara.

Pesnici ne umiru Ne umiru nikada, ti pesnici velikani, stihotvorci britki što reči pokoravaju i  u zlatne stihove pesme ukrašavaju. Ne umiru oni nikada, ni kada životni vek im isteče, večno oni traju, u svim ispisanim pesmama, koje se čitaju i recituju, u svim popijenim čašama vina, kojima se njima za večnost i slavu čestita. Oni su tu, uvek sa nama, kada se nađemo između tuge i radosti, između jave i sna, ljubavi i patnje, pa zaronimo tada duboko u njihove pesme čežnje i nade, te kroz smeh i suze čistimo naše duše. I dobijamo tad snagu i ne gubimo veru, već jačamo ljubav, prema Rodu, prema domovini, prema svima, koji se čovekom zovu. Ne umiru zato nikada, ti pesnici velikani, duhovnici i rodoljubci, što lepotom duha zrače, ti borci što sa perom kao mačem ratuju, da istina i pravda pobede zlo, da ljubav i vera pobede strah. Ne, ne umiru pesnici nikada, kroz pesme svoje oni večno traju.

Pesniku (Samo pesnik pesnika razume) Tebi, pesniče noćas zborim, tebi, što rečima osvajaš ljude, tebi, što pesmama svojim slamaš nežna ženska srca. Ko će te bolje od mene znati, kad samo pesnik pesnika razume. Iste su nam noći duge u samoći, kad stihove svoje ispisujemo i zaljubljeni kada smo, a i kada nismo, mi setne, ljubavne pesme stvaramo. I drhtava nam ruka olovku steže, dve, tri čaše popijenog vina, noćas nas ugrejati neće. Ljubavi željni, večito je tražimo, kroz stihove tuđe ili naše, molimo se da ljubav svoju nađemo. I pišemo sonete i ode ljubavi, sve ih u himnu pretvaramo, a sami smo i bolno tužni, dok drugi misle da smo srećni u ljubavi, mi smo samo čežnjive male poete. I znam te pesniče, znam te kako dišeš, iste smo duše romantične, ljubavlju zanesene,. stihovima se isceljujemo, rane svoje pesmama lečimo. I ne odustajemo nikada od potrage za ljubavlju, snažno istrajavamo i hrabro idemo dalje, sa svakom...

Žena i ljubav Dođe ona nezvana i sama, kad je ne očekuješ i nimalo joj se ne nadaš. Dođe i poremeti ti snove, i misli. I donese ti boli i patnje, ponekad i radosti silne. I ne prizivaš je, ali stalno na nju čekaš, jer ipak ti si žena, žena, koja želi ljubav, koja želi da ljubi, koja želi da sanja. I uvek si je željna, a sama. I svaki put joj poželiš dobrodošlicu i svaki put joj daš srce na dlanu. I veruješ joj I veruješ sebi, da će taj put biti bolje, da će manje boleti, da će te više voleti, a ona dođe sama, nepozvana i sama netragom i ode. I tako svaki put, žena i ljubav se nadmudruju, svoje bitke igraju, nekad žena u ljubavi pobedi, a ponekad žena u ljubavi izgubi.