Daniela Todorović - Osmeh

Nasmejana sam se rodila kažu,

osmeh mi je uvek krasio lice.

U radosti moj život je prolazio,

smehom sam svojim očaravala mnoge.

I kad sam se bojala mraka ili aveti neke,

smehom svojim sam se branila,

teške i sumorne misli od sebe sam terala,

lepotu življenja odmah sam kreirala.

Smehom sam zavodila,

Smehom sam sve privlačila,

Zaljubljena kad sam bila,

osmeh nisam skrivala.

Osmeh me je izdavao da srce moje nekog voli,

da je on sad deo života mog.

I kad sam htela svoju tajnu sakriti,

osmeh na licu se nije hteo maknuti.

Uvek prisutan, uvek u igri,

bio je on, na licu mom,

i kad sam patila i kad sam plakala,

i kad sam se bojala, dane samoće brojala.

Bio je tu i kada nisam znala kuda da krenem,

kada sam mislila da ovaj svet nije stvoren za mene,

da smrti sam bliža nego ikada pre,

terao me da odigram uloge moje sve.

Morala sam da istrajem,

da opet namejana budem,

da se sa osmehom budim i

sa njim u krevet ležem.

Terao me da se borim,

da kroz život sa njim uvek idem,

i kad padnem, da se opet dignem,

ponovo nasmejana da se “rodim”.

I uvek je pobeđivao moju tugu,

nikada me izdao nije,

snagu da izdržim davao je sve više,

taj mali iskreni osmeh koji je krasio moje lice.

I uvek ću nasmejana biti,

ma kakve mi igre život sprema,

jer sve je mnogo lepše na ovom svetu,

kada smehom radosnim sve odzvanja.