Daniela Todrović - Bol

Iz nje sam nastala, svojim rođenjem je prizvala.

Bol me je pratila, kroz ceo život me razdirala.

Uzimala, ranjavala, tugu stvarala,

svakim uzdahom mojim se hranila i suzama pojila,

bolma misao uvek me je pobeđivala.

I sa njom živim, bez nje ne bih mogla,

ona me hrabri da idem dalje, da se borim,

da istrajavam, da tražim svoj put.

I uvek je tu, ta bolna misao,

stopila se sa mnom, postale smo jedno.

I ne bih mogla, bez boli i patnje u sebi,

ona me uzdiže i dušu moju čisti, oplemenjuje me,

jača me i tera da kroz nju dosegnem veće svetove.

Iskušava me, usamljenošću me muči i

neda mi da pokleknem, da se sudbini prepustim.

Sve jače i jače ona boli, uči me kako se ispravno voli,

jer bez bola ljubavi prave nema,

tek kad duša pati, znak je da se uistinu voli,

zato bol postoji, zato me tuga slama, zato plačem,

zbog istine da iz boli rađa se ljubav najuzvišenija.

I zato, hvala bolnim mislima i osećanjima,

Hvala bolu što u meni živi,

emocije moje ona napada,

da bi znala koga volim i

ko je taj bez koga ne mogu da živim.