Daniela Todorović - Iluzija

Iluzija je svet oko nas,

sve što nas okružuje,

sve što imamo,

sve što volimo.

Sve “igrice” koje igramo,

u ljubavi ili mržnji,

u ratu ili miru,

sve je to iluzija.

Svaki dan i noć,

i Sunce i Mesec na nebu,

i samo plavo nebo obasuto zvezdama,

sve je to iluzija.

Iluzija si i ti, znam to,

postojiš u ovoj igri,

da moje srce osvojiš,

a onda ga grubo odbaciš.

Iluzija si, ali ipak te volim,

osećanja moja su prava,

moja ljubav nije iluzija,

ona je stvarna, večno postojana.

Ti si samo igrač,

putuješ kroz iluzorne svetove,

negde si kralj, negde borac jak,

i ma gde hodio osvajač si uvek bio.

Žensku ljubav si dobijao,

u svakom svetu gde si bio,

ljubavne igre si igrao,

srce svoje nisi nikom poklanjao.

Jer čemu sve to, pitao si se,

ako je sve samo igra,

kad je svaki život iluzija,

i ako slatka, uvek tako kratka.

Nisi hteo osećanja da deliš,

za to malo vremena dok živiš,

razumela sam i ja svu tu iluziju,

ali eto htela sam ipak da te volim.

Makar kratko, jedan život,

možda dva ili više,

neka je sve iluzija, od postanka pa do kraja,

moje će srce uvek tebi da pripada.

Igraću igru tu,

prokletu, iluzornu,

lažnu, izmišljenu,

sve dok u njoj postojiš i ti.

Jednog dana iluzije će nestati,

naše duše će se pronaći,

zauvek u ljubavi spojeni,

večno ćemo u svemiru postojati.