Daniela Todorović - Sinovi

Rodila sam decu, trojicu sinova, tri zlatna dečaka, tri brata, tri junaka. Prvenac moj, ljubav moga srca, osvojio me prvim pogledom, suze sreće potekoše mi toga dana, i osmeh koji mi izmami, do dana današnjeg se ne promeni. Kad ga ugledam, sada momka naočitog, lepog, zgodnog, plemenitog, vrednog i odgovornog, srce mi od sreće zaigra, moj prvenac u divnog čoveka izrasta. Drugi sin, ponos moj, moja umetnička duša, moje zlato, moje sunce, milo zbori, još milije piše, za pravdu se i istinu bori, nežan kao lane, hrabar kao lav, slabe brani, u nevolji svakom pomaže. Čista duša, vitez pravi, romantika je njemu draga, svakog svojim duhom očara, moja duša od ljubavi treperi, moj sin u divnog čoveka izrasta. Treći sin, pupoljak moj najmlađi, sreća moja najveća, osmehom mi jutra ukrašava, kuća zvoni od njegova smeha, radost širi na sve strane, i kad ćuti i kad peva. Braća su mu uzor i najviše ih voli, ali i sve ljude ovog sveta, da pomogne, tu je prvi, nežno brine kad mi nije dobro, čaj mi kuva i kraj mene sedi, od ljubavi njegove odmah mi je bolje. I srce i duša puni su mu dobrote, moj sin u divnog čoveka izrasta.