Daniela Todorović - Uspomene

Uspomene

Naiđu same kad ih ne očekuješ,

kao jeka vlastite prošlosti,

kada si zabrinut,

kada misliš da stradaš u sadašnjosti,

kada se plašiš budućnosti.

Povučeš se tada u samoću,

pa lagano izvlačiš sve

iz dubine svoje duše.

Setiš se svih onih boli

i svog onog žara u srcu.

Setiš se surove patnje

i bodriš sebe da izdržiš,

da opet kreneš iz početka.

Daješ novu šansu nadi,

veruješ opet u radosne iluzije,

moliš se da opet sanjaš slatke snove.

Tako smiruješ sav užas oko tebe,

zaustavljaš suze i pokušavaš

da razvedriš lice osmehom.

Uspomene nadolaze,

pritišću dušu svom snagom,

oduzimaju dah,

zaustavljaju govor.

Pokušavaš da se sećaš

samo onih najlepših,

onih punih radosti i  ljubavi.

Pokušavaš da zaboraviš,

odričući se onih najružnijih,

onih punih tuge i mržnje,

ostajući veran samo svojoj duši

i svim onim nadanjima u

koje još uvek veruješ

da ih možeš ostvariti

I zato ne daš da te nesreće slome,

ne daš da te greške zaustave,

sećaš se samo svih onih lepih stvari,

koje su oplemenile tvoju dušu,

koje su izgradile tvoj karakter,

koje su te učinile čovekom

ispunjenog ljubavlju I verom.