Daniela Todorović - Niče, violina i on

Živiš u slikama, u snovima jedne žene. I dalje razbarušene, loknaste i duge kose, i sjajem zelenih očiju. U tim preslikama, još uvek nosiš Ničeovu knjigu u ruci, dok drugom rukom sklanjaš pramen sa tvog lica, nikad nasmejanog, uvek ozbiljnog. Rodio si se, govorio si joj da menjaš svet. Stari duh je živeo u tvom mladom telu, verovala ti je, i ako te nije razumela. Govorio si da se ovde dešava jedna čudna igra, ali da se ne igra po zakonima svemira. Da je tama nadvladala i da svetlo jedva gori. Govorio si joj, da si ti iskra, koja će rasplamsati svetlo. A ona, ona ti je verovala i volela te, najčistije i najnevinije, i upijala svaku tvoju reč. U tišini noći, zagrljeni, čitali ste knjige, ti tvog Ničea, ona svog Jesenjina, Dani su vam prolazili u šetnji pored reke, slušanju muzike ili sviranju, ti na klaviru, ona na violini. Govorio si da te ravnica guši, da ti trebaju šume i planine i otišao si na put, na put bez povratka, da nađeš svoje mesto, da nađeš sebe, da razviješ svoja krila i poletiš. Ali, nisi znao da neke ptice nikada ne polete, jer prerano napuste gnezdo. Vratili su te u ravnicu, na grobu tvome stoji od kamena isklesana knjiga, na kojoj piše Niče. Stoji negde i njena violina, zaboravljena, u prašini, jer ne može da je svira, previše je boli da bi sećanja vraćala. Neke ptice nikada ne polete, a neke nikada ne žele da lete same...

x

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Daniela Todorović - Želim da budem sa tobom

Слика
Utorak je i osećam se tako veselom, neki kažu vreme je usporilo, kod mene teče prebrzo. Čekam veče da ti čujem glas, jer taj zvuk mi dušu spašava. Od sreće budna sam bila celu noć, čekam da mi dodirneš ruku, jer taj dodir mi život spašava. Smešim se, želim da budem sa tobom, želim da budem sada sa tobom. Svako vreme sa tobom provedeno je kao kratki letnji pljusak, mio, nežan, topao, ...ali kratak. Kad bi se zaustavilo vreme, eh, samo u trenutku kad sam sa tobom, da se napijemo jedno drugom nektara sa usana, da se zagrlimo i tako ostanemo dugo, dugo,.. Želim da budem sada sa tobom... želim... da budem... sa tobom...
Прикажи све

Daniela Todorović - Pesma je život moj

Слика
N eko mi je davno rekao pesma je život moj, moje zaveštanje, moja sudbina. Kroz krvotok mi pesma teče, reč po reč, stih po stih, pišem o tebi, o meni, o nama, o muškarcu-čoveku i ženi-čoveku i  ljubavi. Pesma je život moj, i ako život mi nije pesma, i traje ona u večnosti, besmrtna, postoji da bude svedočenje, da smo živeli, da smo se voleli. Ostaje za nama kao trag da smo verovali u snove, da smo preživeli sve tuge sakrivene u nama, da smo ozdravili od bola, jer smo dopustili sebi da volimo, ne jednom, nego više puta. I da nikada nismo odustali, da smo se uvek vraćali da nekoga volimo i da tu ljubav u pesmi opevamo. Za sve buduće duše, ona je tu, kao podsetnik, kao oda ljubavi. I zato pišem, reč po reč, stih po stih... Pesma je život moj.
Прикажи све

Daniela Todorović - Krug života

Слика
Vrti se, vrti se, kao vrteška u parku, naivni i dobri, pomislimo da se točak sreće okreće. I eto, nas ovde, na ovoj malenoj planeti, gde od sreće nema ni mrvice. Mislimo, ma neka ide život, živeću i pustiću druge da žive kako hoće. Voleću, i pustiću druge da vole, mene ili bilo koga. Ali, ne nevoljno uvučeni i prevareni, večno ćemo se vrteti u tom krugu života. I borićemo se, jer će nas napadati. I bićemo hrabri, neustrašivi i u boju nekad pobediti, nekad nesrećno izgubiti jer će nas kukavice izazivati, a najgori ološ izdati, u hordi, u čoporu, kao stampedo, tako složni u zlu, jurišaće da nas izbace negde daleko, ne znajući da odavde nema izlazaka. Ulaz je samo jedan, izlaz ne postoji. Davno uništen, mrežom zlosutnom ograđen. Krug života, to je samo ponavljanje, od života do života, da nam oduzmu veru, da nam ukradu nadu, da mam ogade ljubav, da mam unište volju. A mi, jadni mislimo, ma , biće bolje, u nekom životu posle, a možda se i u onom pre, nešto lepo dešavalo. Svi mi padamo ...
Прикажи све