Daniela Todorović - Jednoga dana

Jednoga dana mili moj,

kad godine stare i tebi dođu,

pitaćeš sebe dok sediš u parku,

zamišljen, setan i pomalo tužan,

gde su prohujali svi oni dani

i noći slatke pune strasti.

Pitaćeš sebe zašto si sam,

kad ljubav svoju svima si dao,

sve žene isto si voleo,

jednu za drugom umećem

svojim ljubavnim zavodio,

na kratko svoje srce im predao.

Sada, umoran od života,

pitaš svoju dušu,

zašto svoju ljubav nemaš,

gde se skrila ona,

kad si nju ceo život tražio,

o njoj snove snivao i

u svoj zagrljaj pozivao.

I setićeš se onda, setićeš se nje,

jedne male, slatke crnke,

zbog koje ti je srce udaralo jače,

odgovor pravi tada će da ti se javi,

nju si voleo, ali je nisi sačuvao,

svoju slobodu si žarko želeo,

zbog toga si bez nje i ostao.

Nisi svoju ljubav prepoznao,

zato si sam i ostao,

sad sediš na klupi zagledan

u srećne parove,

i mlade i stare kako zagrljeni

svoju ljubav slave.

Nesrećan, pognućeš glavu,

iz oka tvoga suza će pasti,

tvoje telo jecaji potresati.

A mogao si i ti nju voleti,

isto onako jako srce joj pokloniti,

ona je bila ljubav tvoja najveća,

ali nisu umeo da je voliš,

niti da joj se predaš ceo,

nisi hteo da zastaneš,

u jurnjavi ludoj za radošću kratkotrajnom,

svojom greškom zauvek si je izgubio.

Jednog dana mili moj,

kad godine stare i tebi dođu,

pitaćeš sebe, al odgovor ti ćeš znati,

iz srca ćeš čuti istinu svu i

reći ćeš svima voleo sam i ja,

jako i strasno, jednu malu, slatku crnku

i ako to tad nisam znao,

ona je moja jedina ljubav bila,

zauvek u mom srcu ona je ostala.