Daniela Todorović - Vreme za ljubav

Pitam se gde su sve one prohujale godine,

koje su netragom nestale,

gde su otišle, imali im traga,

makar u sećanju, nekad da ožive.

Došla sam u godine kada život svoj

pomatram drugačije,

pitajući sebe često da li je tako

moralo biti ili je moglo i manje boleti.

Mnogo je ljubavi bilo, i onih kratkih,

i onih dugih, pomalo setnih,

nadasve tužnih, ali i onih ružnih.

I strasti jake, ljubomore svakakve.

I volela sam jako, ponekad slatko,

nekada nekog sa pola srca, a

nekad se ljubavi predavala cela.

Ponekad i patila, suze nemoći ronila.

A godine su tekle, sve brže i brže,

kao da žure da što pre prođu,

da ljubavi pogrešnih više ne bude,

da dođu do vremena kad upoznah tebe.

I sada smo tu, zamrznuti u trenutku,

postojimo sada, samo ti i ja,

ljubav naša jaka i postojana,

zauvek u večnost pretvorena.

A godine naše, tvoje i moje,

promeniše nas iskustvom svojim,

sada volimo iskreno i duboko,

svakog sekunda života ovog.

Sad su nam važne male stvari,

zagrljaj jedan, poljubca dva,

nežne reći i osmeh na licu,

dodir tvoj i pogled moj.

I vreme sad kao da je stalo,

kao da se zbog nas zaustavilo,

da u našoj ljubavi trajemo,

i da se dugo, dugo volimo.