Daniela Todorović - Slutnja

S tugom u sebi,

pogleda praznog,

kroz prozor u stanu,

posmatram noć.

Cvrkut ptica,

negde u lugu,

pesmom svojom

leči mi tugu.

Ispijam vino,

gutljaj po gutljaj,

cigaru palim,

uzdišem glasno.

Suza iz oka,

kvasi mi lice,

slutnja me guši,

a istina zidove ruši.

Kraj je tu blizu,

šapuću misli, on sad

drugu ženu šarmira,

njeno srce osvaja.

Ljubav je prošla,

kao da je bilo i nije,

već sa drugom

on svoje snove snije.

Najjače boli kada se voli,

a voljen nisi nikada ni bio,

samo je neko grubo sa tobom,

igrao svoju lažnu ljubavnu igru.

Slutim već dugo,

da on me vara,

zavodnik strasni koji osvaja,

a onda bezdušno ostavlja.

Srce njegovo ne zna da voli,

ženama mnogim nanosi boli,

za ljubav i pažnju on ne haje

svoje poljubce svima daje.

Od jedne žene do druge trči,

neumoran, sve ih očarava,

ali jednoga dana umoran i star,

shvatiće da je ostao nevoljen i sam.

Da mnoge su žene bile i došle,

kroz njegov život prošle,

nijednu on voleo nije,

svakoj srce slomio je.

I zato, noćas slutim,

i svoje suze brišem s lica,

usne njegove moje neće ljubiti

onako strasno nikada više.

Šapućem tiho noći mračnoj i

lažem sebe kad kažem

da nema bola u meni,

a dođe mi da vrištim glasno.

S čašom vina u ruci, nazdravljam slutnji,

istina jedna sama se javi,

ljubav je prošla, nema ga više,

ptice sad ćute i sve je sad tiše.

Tišina noći doneće san,

i odneće misli, a sa njima i slutnju,

dan po dan, noć po noć,

proći će i ovaj ljuti bol.