Daniela Todorović - Sanjam suncokrete

U snovima svojim sanjam jedan isti san, bakinu malenu kuću i starog duda hlad, kako sedim na drvenoj klupi ispod njega, udišući miris raznobojnog cveća.

U tom snu i baštom plodnom šetam, s grana berem razno voće, zrele višnje, koje, moje usne u crveno boje, a ja ih sa slašću tako slatko jedem.

I sanjam livadu i žute suncokrete, kako kroz njih trčim, kako s njima plešem, zadihana i umorna na travi onda spavam, s bunara vodom žeđ gasim, kad se probudim.

Svake noći san je isti, jele stare ispred kuće, u dvorištu petao kukuriče, da se jaja pokupe. U korpu ih skupljam, nežno, polako, i dajem ih baki da mi opet omlet napravi.

Sanjam miris bakinog hleba, njene proje, kao da stvarno budna jesam, i kao da baka živa je, u snu svome gledam je nežno, kako jorgane šije, prelepih boja, ne znaš koji lepši li je.

I sanjam livadu i žute suncokrete, kako kroz njih trčim, kako s njima plešem, u reku tad uđem, malo da se rashladim i plivam, a onda na obalu pod hrast sednem da razmišljam.

I opet dođe noć, ja utonem tiho u san, i sanjam kako berem cveće, svih divnih boja, i rukama svojim sebi pravim krunu, na glavu je stavljam, kao ukras, sva ponosna.

Sanjam malog crnog psa, kako sedi ispred praga, i bakinu crnu mačku što miševe stalno hvata. Sanjam dan kad sjenicu malu baka je spasila, krilo joj izlečila, mrvicama hleba je hranila.

I sanjam livadu i žute suncokrete, kako kroz njih trčim, kako s njima plešem, u daljini vidim bakinu kuću, i dud ispred nje, i jutrom se budim i sve sanjano nestaje.