Vrti se, vrti se, kao vrteška u parku, naivni i dobri, pomislimo da se točak sreće okreće. I eto, nas ovde, na ovoj malenoj planeti, gde od sreće nema ni mrvice. Mislimo, ma neka ide život, živeću i pustiću druge da žive kako hoće. Voleću, i pustiću druge da vole, mene ili bilo koga. Ali, ne nevoljno uvučeni i prevareni, večno ćemo se vrteti u tom krugu života. I borićemo se, jer će nas napadati. I bićemo hrabri, neustrašivi i u boju nekad pobediti, nekad nesrećno izgubiti jer će nas kukavice izazivati, a najgori ološ izdati, u hordi, u čoporu, kao stampedo, tako složni u zlu, jurišaće da nas izbace negde daleko, ne znajući da odavde nema izlazaka. Ulaz je samo jedan, izlaz ne postoji. Davno uništen, mrežom zlosutnom ograđen. Krug života, to je samo ponavljanje, od života do života, da nam oduzmu veru, da nam ukradu nadu, da mam ogade ljubav, da mam unište volju. A mi, jadni mislimo, ma , biće bolje, u nekom životu posle, a možda se i u onom pre, nešto lepo dešavalo. Svi mi padamo ...
Okupana belom svetlošću,
iscelјенa i čista,
plešem u ljubavi univerzuma.
Život mi je satkan od duginih boja,
sestrice mi blistave zvezdice,
majka Mesec, a otac Sunce.
Plešem, pevam, slikam, pišem,
rukama stvarama čaroliju,
svaki pokret je oda životu.
Probuđena,
opet sam rođena u svetlu,
tamo gde idem, tama nestaje,
a zvezde jače sijaju.
Srce puno ljubavi,
peva pesmu o večnom životu,
gde radost nadahnjuje,
a smeh ne prestaje.
Svet mira i mašte,
svet probuđenih duša,
koje plešu u svetlosti,
večne i beskrajne ljubavi.
Коментари
Постави коментар