Daniela Todorović - Hrabrost

Treba ti hrabrost da bi mene voleo, ovako luckastu, nadasve romantičnu, uvek bezazlenu, pomalo stidljivu. Ja nisam kao druge, one koje si voleo, ja sam drugačija i uvek svoja, ne pripadam tebi, a opet sam sva tvoja. Druge hodaju na štiklama i gledaju dole, da se ne sapletu, a ja bosa šetam po bastici svojoj. Druge sede u kafićima posmatrajući svoje tek nalakirane nokte, a ja sedim na terasi zagledana u zvezde dok mi Mesec obasjava lice. Druge šetaju plažom ne videći lepotu svega, već samo svoju, a ja se divim i malenom kamenu na plaži dok ga nežno milujem i stavljam u džep. Druge vreme provode u salonima da bi bile lepše i privlačnije, a ja sate provodim čitajući knjige razne da bi malo znanja o životu nakupila. Druge kupuju razne krpice i šminku skupu, a mene krasi venčić od cveća mojom rukom napravljen. Hrabrosti ti treba dragi moj mladiću da bi mene ovakvu voleo, jer ja plešem i na kiši i na suncu, drveće je moje društvo, nežna trava, milo cveće. Žubor vode, fijuk vetra muzika je moja, jabuke na grani i leptirići šareni slika je moja najlepša. Hrabrosti ti mili treba da bi mene voleo, jer ja nisam i z ovoga vremena, moj duh dolazi iz daleka, tamo gde sve započinje, sa izvora našeg Tvorca gde je ljubav čista, jedina postojana, a ja samo malena kap te ljubavi njegove, tako jake i duboke. Hrabrosti ti ljubavi treba da me voliš baš ovakvu, kakvu me je on stvorio i tebi moju ljubav namenio, da te volim kao on, snažno, strasno i iskreno, i do kraja svog života ovde, ja ću hrabra biti i tebe srećo zauvek voleti.